Iza izolacije, odnosno reči „karantin“ koja se, pored „fizičke udaljenosti“, češće čuje ovih dana, stoji zanimljiva priča.

Naime, izolacija zbog sprečavanja širenja zaraze nije novost savremenog života i medicine kakvu danas poznajemo. Abu Ali al Husein Ibn Sina, poznatiji kao Ibn Sina ili na zapadu kao Avicena bio je persijski i islamski filozof i naučnik koji se, između ostalog, smatra ocem moderne medicine. U kontaktu sa pacijentima, ovaj srednjovekovni lekar, naslućivao je da se određene bolesti poput tuberkuloze prenose vazduhom, te je zaključio, da bi u situacijama kada se takve bolesti javljaju, bilo dobro držati ljude na određenom odstojanju, odnosno u izolaciji. Ibn Sina bi propisivao period izolacije od 40 dana, koji je nazivao „al Arba’nija“ (četrdeset) i tako držao ljude na distanci dok ne prođe opasnost.

Pretpostavlja se da su trgovci iz Venecije čuli za ovaj uspešni metod i znanje preneli u Italiju u kojoj je naziv izolacionog perioda preveden na italijanski jezik i tako postao „quarantena“ od reči „quaranta“ (četrdeset).

Dalja priča o karantinu kaže da ideja o četrdeseto dnevnom izolovanju dolazi iz religijskih okvira, te da su Mojsije, Isus i prorok Muhamed prolazili kroz period iskušenja, odricanja i pripremi u osami koja je trajala upravo 40 dana. Veruje se da je Ibn Sina, inspirisan pričom iz Kurana u kojoj je prorok Muhamed  proveo 40 dana u pećini Hira, propisao ovaj period izolacije i svojim pacijentima. Ovaj metod opisan je i u njegovoj knjizi Kanon medicine koja je objavljena u 11. veku, a zatim prenesena u Evropu i prevedena na latinski nekih stotinu godina kasnije.