Pandemija novog virusa korona uvela je u naš svakodnevni rečnik neke nove izraze za koje nismo baš sigurni da li ih pravilno upotrebljavamo. Jedan od njih je i termin „socijalno distanciranje“ koji nam je došao iz engleskog (social distancing) i dok na tom jeziku ovaj izraz ima smisla, ovako nepotpuno preveden na jezike s naših prostora (čitaj: Balkana ili ex-YU) zapravo poseduje sasvim drugo značenje od onog koje mu mi pripisujemo.

Naime, u poslednje vreme neretko možemo čuti u medijima da treba da držimo socijalnu distancu, što u principu nikako nije ono što mi u praksi pokušavamo da radimo – držimo se na određenoj udaljenosti jedni od drugih kako bismo pokušali da na nemedicinski način sprečimo širenje zaraze. To što činimo ovih dana, zapravo je društveno ili još bolje, fizičko udaljavanje, a nikako socijalna distanca.

Socijalna distanca, s druge strane označava udaljenost između pripadnika različitih društvenih grupa i može biti objektivna (npr. između ljudi koji žive u gradu i na selu) ili subjektivna i koja najčešće nastaje među različitim etničkim i verskim zajednicama. Ova druga, prema Ivanu Vidanoviću i njegovom Rečniku socijalnog rada zavisi od emotivne komponente etničkih stavova za koje se smatra da utiču na stvaranje predrasuda.

Od pojave društvenih mreža, odnosno društvenih onlajn zajednica reč, „socijalno“ vrlo često zamenjuje ono što smo ranije nazivali „društvenim“. Pa iako se za te dve reči može reći da su sinonimi, one u određenom kontekstu na našem jeziku mogu imati drugačija značenja.

Dakle, slobodno ukinite socijalnu distancu, ali ipak zadržite rastojanje kako bismo se što pre oslobodili pretećeg virusa.