Ukoliko niste među onima koji imaju strah od visine, te prilikom putovanja avionom „beže“ od sedišta pored prozora osećajući se sigurnijima ako su „uz prolaz“, verovatno ste do sada imali prilike da vidite makar nekolicinu divnih pejzaža ma gde da vas je put naveo. Naši iseljenici u Ujedinjene Arapske Emirate i ostale zemlje Bliskog Istoka tokom nešto više od pet časova leta imaju priliku da iz ptičje perspektive vide brojne i vrlo raznovrsne predele Balkana, Male Azije, prostor oko drevnih reka Eufrata i Tigra, pustinjske predele Irana, te Arapski zaliv, kako većina arapskog sveta naziva ono što je kod nas poznatije pod imenom Persijski. Dok je doživljaj svakog od tih predela individualna stvar, iskustvo sa jednom od geografskih lokacija na tom putovanju još je specifičnije u zavisnosti od datog trenutka u kojem putujete.

Naime, jezero Urmija u severozapadnom Iranu postalo je poznato široj svetskoj javnosti po svojoj očaravajućoj crvenoj boji, kada ga je 2016. godine snimio satelit NASA-e, premda je ona bila prisutna i znatno ranije. Ono što je posebno značajno je da je njegovo crvenilo samo privremeno, pojavljuje se periodično usled pojave bakterija i algi kojima je, očigledno, prijao izrazito visok salinitet jezera. Naučnici nisu mogli da se slože da li najveće „zasluge“ što je tradicionalnu tamno zelenu zamenila crvena boja ima alga Dunaliella koja u vodi visokog saliniteta poprima crvenu boju, ili su u pitanju bakterije Halobacteriaceae koje u izrazito slanoj vodi ispuštaju crveni pigment kojim absorbuju svetlost i pretvaraju je u energiju koju potom koriste za život.

Pogled od kojeg zastaje dah: Jezero Urmija poprimilo je tokom letnjih meseci crvenu boju
Video: Marko Sredojević

Međutim, priča o njegovoj boji samo je najupečatljiviji deo jedne velike slagalice. Jezero je poznavacioma hidrologije, odnosno limnologije (njene grane koja se bavi izučavanjem jezera) znano već dugi niz decenija, budući da je Urmija dugo važila za jedno od najvećih slanih jezera na svetu, odnosno najveće azijsko jezero posle Kaspijskog. Ipak, poslednje dve decenije, posle krize izazvane dugotrajnim ratom sa Irakom, jezero koje je bilo jedno od glavnih turističkih atrakcija Irana suočava se sa isušivanjem, kojem su u velikoj meri kumovale jake suše, ali i ljudski nemar. Decenijama je ovo jezero u čijem slivu živi oko pet miliona ljudi eksploatisano do krajnjih granica za potrebe poljoprivrede, odnosno navodnjavanja useva, pa je ono tokom godina izgubilo neverovatnih 95 odsto svoje površine u jednom trenutku, dok je trenutno na oko 20 procenata svog istorijskog maksimuma. Osim toga, nivo vode opao je za čak sedam metara.

Tome je doprinelo i nesavesno rukovođenje branama kojih u slivu Urmije ima oko 40, a sve to uzrokovalo je da su ugostiteljski objekti u glavnim turističkim centrima u više navrata pomerani ka centru korita jezera. To je uticalo na celokupni živi svet, pa su s godinama nestali škampi kojima je jezero bilo bogato, a sa njima i flamingosi, čaplje i ostale ptice koje su njima bile privlačene tokom svojih migracija ovim krajevima Azije. Osim toga, salinitet kojim je jezero bogato (čak osam puta veći od vode u okeanu) i koji je dugo bio jedan od faktora za privlačenje turista iz svih krajeva zemlje, u međuvremenu je postao opasan po zdravlje, budući da su posle povlačenja vode, pustinjske oluje raznosile sa njenog isušenog dna pesak pun soli, vrlo agresivan po oči, kožu i pluća, čak do Tabriza, milionskog grada čak 100 kilometara dalekog.

Ipak, jezero koje je deo UNESCO-ve mreže rezervata biosfere poslednjih godina zabeležilo je znake oporavka. Razvojni programi Ujedinjenih nacija doprineli su redukovanju eksploatacije vodnih resursa za oko 40 procenata, pa je i korito jezera nešto „popunjenije“ nego ranije, a tome su doprinele i obilne poplave koje su pogodile Iran u proleće 2019. Naravno, očekivano je bilo da one neće imati dugotrajan efekat, čemu je potvrda stigla u vidu novih suša ove godine, pa je sada jasno da će pre svega klimatske promene, ali i ljudski faktor, biti glavni izazovi ovog bisera prirode u pokušaju da u predstojećem periodu ne doživi u potpunosti sudbinu Aralskog ili jezera Poopo u Boliviji, koji su preteranom eksploatacijom najvećim delom gotovo sasvim isušeni.