Nekoliko dana odlagao sam pisanje ovog teksta, u najvećoj meri jer nisam mogao da se odlučim u koju kategoriju da ga smestim. Da li je u pitanju tekst za Kulturu, Zabavu ili, pak, Život u Emiratima. Kako mi je u zodijaku da teško donosim odluke, prelomio sam, sasvim logično, u korist – sve tri. Ipak, odgovoriti tom zahtevu nije nimalo lako a da se čovek ne raspline. Ali da probamo, premda već znam da u startu gubim bitku.

Počnimo od kulture i muzike, kao polaznoj osnovi za pisanje ovog teksta. Dolazak legendarnog svetskog pijaniste Ričarda Klajdermana u Dubai više je bila novost i iznenađenje za mene, nego što je to neki presedan. Jer dolazio je Klajderman i u Dubai i u Emirate i ranije. Tako je pre nešto više od godinu dana održao koncert u prelepom Fleg Ajlend amfiteatru u Šarži, što mi je nažalost tada promaklo. Malo je falilo da se to desi i sa koncertom održanim 1. marta ove godine u impozantnoj Dubai operi.

Tu ova tema prvi put dobija dimenziju zanimljivosti. Za pomenuti koncert saznao sam 14. februara, naizgled sasvim slučajno (mada to svakako nije bila slučajnost, već posledica digitalnog marketinga) kada mi je informacija o tome „iskočila“ prilikom redovnog korišćenja interneta, predstavljena u formi “early bird“ (prve) ponude. Ako ste kojim slučajem propustili taj detalj, to je samo 16 dana pred koncert!?

Moj početni šok momentalno je zamenjen hitrom i ne preterano promišljenom, emocijom vođenom odlukom da ne propustim nešto za šta sam verovao da može biti jedinstvena prilika da čujem ovog maestra klavira, budući da istu (emocijom vođenom) odluku nisam mogao da donesem u martu 2017. kada je gostovao u beogradskom Sava centru, iz objektivnih razloga koje verujem da ćete prepoznati. Eto jednog od onih delova koji bi mogao da se podvede pod benefite života u Emiratima (sa velikim ili malim Ž, kako hoćete).

Koncert sam jedva dočekao, pun adrenalina prisutnog usled činjenice da ću uživo čuti neke od najlepših svetskih numera na instrumentu koji svečanije od ma kog drugog to može da učini, pa još iz ruku onoga ko nosi titulu najuspešnijeg svetskog pijaniste, ozvaničenu kao takvu u Ginisovoj knjizi rekorda.

Skrivao bih činjenice ako bih propustio da kažem da je tako pozitivno raspoloženje splašnjavalo kako se bližio početak koncerta, budući da mi je sedeći na drugoj galeriji postajalo sasvim jasno da će koncertna dvorana Dubai opere ostati poluprazna. To je momenat gde počinju da se prepliću Kultura i Zabava, te njihov sastavni deo, muzika.

Bezmalo petnaestak minuta proveo sam bistreći o razlozima takve posete. Najpre, o pomenutom početnom momentu promocije koncerta koja je, doduše, imala vrlo aktivan nastavak na društvenim mrežama, pa onda ne mogu da se otmem utisku da kome god je nastup poznatog pijaniste (jednako nepoznatog pravog imena Filip Pažes) išta mogao da znači, imao priliku da za njega i čuje. Potom, o podneblju na kojem je koncert održan, što sam brzo odagnao podsećajući se da je Dubai odavno višemilionska metropola najrazličitijih kulturoloških profila među kojima je, verujem, moglo da se nađe 2000 zainteresovanih za takav muzički događaj, koliki je kapacitet Opere. U prilog tome moram da primetim da sam uspeo da spazim jedva nekolicinu lokalnog građanstva. Poslednja u nizu tih dilema (ili polilema) bila je da je koncert održan u nedelju, na samom početku radne nedelje, što može biti opravdanje. Pa ipak, ja sam u Dubai „zapucao“ iz stotinak kilometara udaljene Fudžeire.

Sva razmišljanja tog tipa utihnula su već sa četvrtom ili petom numerom, sad već ne mogu da se setim. Ono što ne mogu da zaboravim je da je u pitanju bila „Balada za Adelinu”, čuvena autorska numera francuskog majstora klavira, uz koju smo odrastali i za koju verujem da je više nego bilo koja druga učinila da (pri)zvuk klasične muzike, makar i u takvoj modernijoj formi, ne bude apstraktna imenica za mlađe generacije. Možda je još nadilazi samo klasika korišćena kao muzička podloga u crtanim filmovima uz koje smo odrastali, mada je ona počela da nestaje sa malih ekrana baš u vreme kada se pojavila Balada (1996).

Singl koji je prodat u nestvarnih 22 miliona primeraka, verovao sam, dovoljan je razlog za prisustvo ovakvom događaju. Da sam kojim slučajem i ja došao samo radi nje, bilo bi mi dovoljno da kući odem pun emocija, a činjenica da su je kroz mene „živeli“ i neki od mojih najbližih učinilo ju je posebno magičnom.

U nastavku su se nizali što Klajdermanovi, što hitovi svetske klasične, pop, džez, ambijentalne i filmske muzike odsvirane na zaista maestralan način, u velikoj meri zahvaljujući i pratećim gudačima Bukureštanskog simfonijskog orkestra, te virtuozu na bubnjevima i udaraljkama Danijelu Kjampoliniju, koji su poznate svetske melodije učinili veoma modernim. Terao je Klajderman publici osmeh na lice temama iz „Ratova zvezda“, „Džejms Bonda“, „Sedmorice veličanstvenih“, te splet tema iz „Titanika“, za koju je napisao čuvenu simfoniju, instrumental jednako poznat kao i hit “My Heart Will Go on“, a koji naravno nije zaobiđen. Bilo je tu za svakoga ponešto, pa su se tako mogli čuti i francuski „medli“, te ruski sačinjen od melodija poput „Oči Čornije“, „Podmoskovske večeri“, „Kaljinka“ itd.

Klajderman je oko 100 minuta izvanredne svirke podeljene u dva dela začinio svojim neretkim, ali, sve do jedne, odmerenim šalama, da bi nakon svakog bloka podelio publici po komad partiture, učineći im tako nestvarnu čast i bogatstvo koje se ne meri samo količinom novaca. Što bi rekao Balašević, „neke stvari nemaju cenu, al’ to ćete videti na kraju, kad se rastanemo“. Tako i bi, jer uzimajući premisu da ste iskren ljubitelj ovakve muzike, poželeli biste da sve čuto i viđeno spakujete u svoj audio plejer da ga zauvek sačuvate u sećanju, ali i da biste uživali u nj kada god to možete, jer je od početka do kraja koncerta sve zvučalo upravo kao da je snimljeno – u studiju. A to je danas retkost.

Tu dolazimo do završnog aspekta, onog koji me je morio bukvalno od prvog minuta koncerta, a može se podvesti pod bilo koju od pomenute tri kategorije s početka teksta. Koliko puta ste obratili pažnju na prateće restrikcije odštampane na ulaznicama bilo koje veće manifestacije? Između ostalog, tu je napisano da je fotografisanje i snimanje događaja kamerom, fotoaparatom ili mobilnim telefonom strogo zabranjeno. Pa ipak, nema većeg koncerta, predstave, sportskog ili nekog drugog događaja na kojem ne vidite stotine i stotine upaljenih telefona sa kojih snimci kasnije, bez ikakvog ustručavanja, završavaju na društvenim mrežama. Dok je u nekim ogromnim zatvorenim dvoranama teško ispratiti svaku aktivnost te vrste, verujem da je svako od nas u više navrata prisustvovao nekom kulturnom događaju u teatarskim dvoranama u Beogradu u kojem biste strogo bili opomenuti za takav čin. Međutim, tokom Klajdermanovog koncerta takvu reakciju osoblja nisam primetio nijedan jedini put. A prilika za to je bilo bezmalo stotine.

E sad, problem na koji sam naišao je etičke prirode. Jesam li ja bio među najfinijima u publici, te sam prve snimke načinio tek 15 minuta pre kraja koncerta kako bi mi ostala i neka fizička uspomena na koncert, a ne samo emotivna, ili sam samo preozbiljno shvatio sve ovo i bespotrebno dramio sat i po vremena oko nečega što očigledno nije samo odlika našeg čoveka, već opšte prihvaćeni obrazac (da ne obrazlažem ponovo priču o multikulturalnosti u UAE). Ostavljam čitaocu ovih redova na razmatranje ili komentarisanje, tek, na čudan način dodatno ohrabren saznanjem da „nismo najgori“, prešao sam preko činjenice koja bi ovu temu još jednom mogla da svrsta u domen Kulture. Ili, ovog puta, nekulture?

Ali da ne budem prestrog ni prema drugima, a ni prema sebi, zaključiću time da je i to Život u Emiratima.

Naposletku, a osvrćući se na ono s početka, mogu reći da neke bitke vredi izgubiti ako o njima imaš šta da ispričaš.