Dugo se činilo da odgovor na savremene zdravstvene dileme leži u ishrani: dovoljno zelenog, ništa „belo“, bez šećera, bez glutena, bez mlečnih proizvoda, bez „sumnjivih sastojaka“. Oznaka clean eating postala je sinonim za ispravnost, ali ne samo nutritivnu — već i moralnu.

Način na koji se neko hrani sve češće se tumači kao pokazatelj koliko brine o sebi, koliko ima kontrolu nad svojim životom, pa i koliko je „svesno biće“ u svetu punom industrijske hrane i prečica. Problem nastaje kada ishrana prestane da bude podrška telu, i postane test karaktera. Kada je svaka namirnica pod lupom, kada se broj kalorija zna bolje od datuma rođenja partnera, kada kupovina traje satima jer se čitaju etikete do poslednjeg aditiva — tada „čisto“ prestaje da bude zdravo.

Ono što počinje kao razumna briga o telu, lako prerasta u opsesivnu potrebu za eliminisanjem svega što se ne uklapa u ideal. Izbacuje se gluten, iako ne postoji netolerancija. Odlazi se iz restorana jer nemaju ovseno mleko. Od prijatelja se zahteva „razumevanje“ za posebne dijete koje se menjaju iz meseca u mesec. Ortoreksija, poremećaj ishrane koji se temelji na opsesiji zdravom hranom, sve češće se javlja među mladima, posebno onima koji prate sadržaje na društvenim mrežama gde se hrana prikazuje kao alat ličnog razvoja, a ne kao potreba.

U pozadini se zapravo ne krije zdravlje, već osećaj kontrole. Hrana nije više gorivo, već izazov: da li možeš da izdržiš da ne pojedeš? Da li si „bolji“ ako umesto ručka popiješ proteinski šejk? Da li si „napredovao“ jer te više ne privlači sladoled? Taj tihi dijalog između osobe i tanjira nije vođen potrebama tela, već neprekidnim testiranjem volje.

Što je režim ishrane stroži, to je teže prepoznati da nešto nije u redu — jer navike izgledaju društveno prihvatljivo. Smoothie umesto doručka, preskakanje večere, planiranje obroka danima unapred, izbegavanje obroka u društvu. Sve to može delovati kao organizovan život. A zapravo može biti život pod tenzijom. Svako odstupanje izaziva osećaj krivice, svaki „pogrešan obrok“ potrebu za kompenzacijom. Ishrana više nije pitanje nutritivne, već lične vrednosti.

Zato je clean eating, onakav kakvim ga promovišu društvene mreže, često samo prikrivena verzija kontrole. Nije stvar u tome da li je neko izabrao da jede salatu — već da li bi se osećao loše da pojede nešto drugo. Hrana koja se jede sa osećajem straha ili griže savesti, bez obzira na broj kalorija ili nutritivne tabele, ne doprinosi zdravlju.

Zdrava ishrana ne bi smela da stvara napetost. Ne bi smela da traži opravdanja. I ne bi smela da ucenjuje. Fleksibilnost, ravnoteža i odsustvo straha važniji su pokazatelji zdravlja od toga da li se u frižideru nalazi avokado ili beli hleb.