U eri društvenih mreža, autentičnost više nije osećaj, već forma – pažljivo dozirana, algoritamski prepoznatljiva i estetski upakovana kao da joj nije stalo.

Na društvenim mrežama danas je sve češće moguće naići na prizore nesavršenih stanova, neuredne kose, zamućenih selfija i opisa koji počinju rečima „da budem iskren/a“. To nije više kontrakulturni gest – to je estetika. Autentičnost, koja je nekada značila neposrednost, sada se pretvara u digitalni format sa pravilima, taktikom i publikom. Nije više stvar u tome da se bude svoj, već da se izgleda kao neko ko je svoj. U tom paradoksu, lažna iskrenost postaje nova forma kontrole.

Sadržaji koji nekada ne bi prošli ni osnovnu selekciju zbog slabog svetla, neurednog kadra ili nebitne teme, sada su deo dominantne strategije „realnog prisustva“. Influenseri sve češće grade imidž na temelju spontanosti, ranjivosti, pa i umora. Ironično, taj „opušteni“ stil zahteva više pažnje nego nekadašnji savršeno montirani snimci. Svaki detalj mora da izgleda kao da nije pažljivo biran, dok zapravo jeste. Svaki komentar mora da deluje kao impulsivan, ali da ostane u granicama koje neće poremetiti saradnje i engagement. Ono što dodatno komplikuje ovu dinamiku jeste očekivanje publike. Gledaoci ne žele savršenstvo, ali ni istinsku nesavršenost. Žele „iskrenu“ osobu koja i dalje zna da izgleda dovoljno dobro, koja je „kao mi“, ali ipak malo bolja. Ta ambivalencija se ne rešava, ona se koristi. Influenseri to znaju, a algoritmi podržavaju. Platforme više ne favorizuju najlepše i najuređenije profile – već one koji uspevaju da izgledaju kao da im nije stalo, iako im je stalo više nego ikad.

Autentičnost je postala valuta. Ona se meri brojem pregleda, povremenom suzom pred kamerom, porukom da se „ne osećaš dobro danas“ i komentarima koji zahvaljuju na „hrabrosti“. Ali iza toga ne mora da postoji stvarna ranjivost – dovoljna je njena simulacija. Dovoljno je da se prepozna struktura koja liči na emociju. Publika reaguje na oblik, ne na sadržaj. I u tom prepoznavanju gubi se razlika između onih koji su zaista iskreni i onih koji su to samo dovoljno dobro isprojektovali.

Problem ne leži u potrebi da se bude viđen. Leži u činjenici da se čak i ono što je lično sada mora oblikovati prema kodovima platforme. Da se i ranjivost optimizuje. Da je i greška deo strategije. U trenutku kada se sve može upakovati u objavu – više ništa nije izvan mogućnosti da bude upotrebljeno. Svaki pad postaje content (sadržaj). Svaka sumnja caption (potpis ispod slike ili video snimka). Svaki trenutak tišine – prekid u lajvu.

U toj postprodukciji spontanosti, autentičnost nije nestala – samo više ne dolazi iznutra. Dolazi spolja, kao algoritamski nagrađena vrednost. Ne moraš više da budeš savršen/a, ali moraš da znaš da se dobro predstaviš kao neko ko ne pokušava da bude savršen. To nije isto što i biti stvaran.