Uz sveprisutnu pomoć veštačke inteligencije, školski zadaci više ne testiraju znanje, već snalažljivost u korišćenju alata. Ako učenici sve dobiju odmah — šta se gubi na tom putu?

Učenje je oduvek podrazumevalo napor — razumevanje teksta, rešavanje zadatka, pronalaženje greške. Danas, taj proces sve češće uključuje pomoć veštačke inteligencije, koja nudi objašnjenja brže nego što pitanje bude do kraja formulisano. Školski zadaci i domaći rad više nisu prostor za pokušaj i grešku, već za proveru kako to „radi AI“. Obrazovanje 2025. ne nosi pločice s imenom nastavnika, već notifikaciju sa ChatGPT-om ili Khanmigo tutorom. Sve više obrazovnih platformi integriše AI alate, nudeći personalizovane asistente dostupne 24/7. Ali ako je znanje tu — odmah, besplatno, uvek spremno da odgovori — gde je onda trud? Gde je učenje?

Pamćenje na klik

AI tutor je, u teoriji, idealan saveznik: ne kritikuje, ne kasni, ne umara se. Nudi objašnjenje prilagođeno nivou razumevanja učenika, pamti gde učenik greši i nudi zadatke koji ga vode kroz te slabe tačke. Ipak, pitanje ostaje: ako neko drugi rešava zadatke umesto tebe, da li ti išta znaš? Ako algoritam zna pravilan odgovor — zašto bi čovek prolazio kroz pogrešne.

Savremeni učenici odrastaju s rešenjima na dohvat ruke, ali bez jasnog uvida u proces koji do tih rešenja vodi. Kada je svaki problem već unapred rešen, potreba da se razume suština postaje sporedna. U tome i jeste glavna dilema: tehnologija nudi brzinu, ali ne nužno i znanje. Bez usmerenja, AI tutor postaje prečica — a ne podrška.

Nastavnici bez table?

Uloga nastavnika se već uveliko menja. Umesto da budu izvor znanja, sve češće se očekuje da budu vodiči kroz digitalni haos. Ne predaju ono „šta“, već kako da se proveri, proceni, poveže. U teoriji, to zvuči kao napredak. U praksi, međutim, mnogi nastavnici ostaju bez jasnih smernica, podrške i vremena da tu novu ulogu uopšte izgrade.

S druge strane, za mnoge učenike, AI je postao prvi sagovornik u učenju — jer ne ocenjuje, ne komentariše i uvek odgovori. U tom odnosu bez pritiska, tutor često deluje dostupnije i pouzdanije od nastavnika. Ako učenici više veruju tutoru nego profesoru, možda nije problem u autoritetu, već u sistemu koji taj autoritet obesmišljava.

Jedna od opasnosti jeste i pasivizacija. Učenici ne uče da istražuju ili preispituju, već da pitaju – i prepišu.

Nova pravila, stari strahovi

Mnogi obrazovni sistemi reaguju na upotrebu AI-a kao da je u pitanju pokušaj prevare. Pisanje eseja uz pomoć ChatGPT-a se ne dozvoljava, dok su detektori „AI sadržaja“ postali novo oružje u rukama akademskih institucija. Ali zabranjivanje alata neće sprečiti njegovu upotrebu – samo će je učiniti skrivenijom.

Umesto kontrole, potrebno je razumevanje. AI nije pretnja, već alat – sličan onima koje je škola već naučila da prihvati: od Worda i kalkulatora do softvera za proveru gramatike. Učenje kako se AI koristi pametno, odgovorno i kreativno, važnije je od svakog pravilnika o zabrani. Ako se učenici budu stideli alata koji im pomaže, problem neće biti tehnologija – već pristup obrazovanju.

Ko još pita “zašto?”

Kada se znanje automatizuje, a pomoć algoritma postane uobičajena rutina, prirodna radoznalost gubi prostor da se izrazi. Ako veštačka inteligencija daje odgovore, ko će naučiti da postavlja pitanja? Učenje nije puko pamćenje, već je putanja grešaka, sumnji i malih otkrića. Učenik treba da razume zašto nešto funkcioniše, jer ako samo zna kako da dobije rešenje postavljenog problema, on nije obrazovan — samo je efikasno pretražio.

Bez pitanja, nestaje i radoznalost. A bez nje, znanje se ne širi, već se svodi na tačne odgovore bez već pomenutog razumevanja. Deca nauče da odgovore na test, ali ne znaju koja je njegova svrha i šta bi sami pitali da im niko ništa ne traži. Učionice u kojima se ne greši postaju prostor bez mišljenja, a obrazovanje koje ne razvija sposobnost da se pita — gubi svrhu.

Savršeni pomoćnik, nesiguran čovek

Osim načina na koji se znanje prenosi, sve češće se postavlja i pitanje — kako prisustvo AI tutora utiče na razvoj učenika kao osobe? Odrastanje uz alat koji zna bolje, piše brže i objašnjava tačnije može biti podrška, ali i pritisak. Ako algoritam uvek ima tačan odgovor, gde je prostor za sumnju, pokušaj i neuspeh — tri stvari bez kojih nema ličnog razvoja?

Učenik koji se stalno upoređuje sa savršenstvom sistema može postati pasivan i nesiguran. Ako AI odmah reši zadatak koji je učeniku težak, možda više neće ni pokušati sledeći. Vežbanje strpljenja, istrajnosti, čak i dosade — postaje luksuz u sistemu koji nudi brza rešenja.

U takvom okruženju, greška se više ne doživljava kao deo puta, već kao znak da nisi „optimizovan“. A bez prava na grešku, teško je razviti bilo kakvu ličnu otpornost. Obrazovanje tako gubi svoju formativnu, ljudsku dimenziju — i funkcioniše kao tutorijal, ali bez razvoja učenika.

AI tutor generacija nije promašaj, niti greška. To je generacija koja ima pristup znanju kakav svet nikada ranije nije imao. Ali bez podučavanja kako da koriste to znanje, ostaće na površini. Obrazovanje ne treba da odbaci AI, već da ga ugradi — kao što je nekad uradilo sa tastaturom, kalkulatorom ili prezentacijom u PowerPointu.

Zabrana uči strahu. Razumevanje uči odgovornosti.